Наизлед уморно вече спуштало се по обрисима одлазећег сунца, негде далеко у сновима, првих година осамнестог века. Неми покрети узмицаше од себе и даваше снагу новом налету виђења, поновљеног и другачијег а опет истог. Да ли је то привид или опсена услед дугих непреспаваних ноћи? Да ли ја понављам свој оглед на други начин или тај начин чини сваки други собом, правећи у исто време и очај и срећу у мени? Још једном се осврнуо да би био сигуран, да је његов стари пас опет, по ко зна који пут сведок нечега што његови савременици сматрају пуком илузијом, “геометријом бројева на хоризонту непознатих простора која је увијена у мистику самачке занешености и јадне неостварености”.
Није се обазирао на речи које би задале душевни бол свакоме ко и мало ослушкује себе кроз друге. Да ли је крива коју видим матица која свакој мојој мисли налази место у простору кoји далеко ходи од представа које имамо? Где је почетак ове приче ако је свака тачка мог покрета описана собом преко моје спознаје коју налазим у њој?
Није могао више да издржи. Осећао је да дан представљења долази са сваком новом мишљу која је негирала предходну потврђујући је. Позвао је свога пријатеља адвоката Патрика, да му саопшти нешто што многи пре и после њега неће схватити зашто.
”Eadem mutato resurgo” , храбро је узвикнуо. Патрик га је погледао и рекао:
“Стари мој пријатељу Бернули, довољно се дуго знамо да би имало сумњао да се твоја жеља неће остварити”.
“Хвала ти, сада ћу моћи мирно да склопим очи.” – рекао је Бернули.
...
Далеко од погледа обичног света, негде у прадскозорју појаве Хришћанства, у сумаглици давних сећања Архимед је тражио кретање које је видео у својим сновима. Мисли су му биле превише близу истине да би схватио да око њега бесни рат и да његова вољена Саракуза нестаје у пламену римских легија. Свет описан прелепим симетричним круговима је чинио да сваки његов покрет буде у складу са начелима општег што је осећао дубоко у себи. Простор у коме је нашао мир приближавао се хоризонту одакле од много настаје једно које се остварује заувек, док вечност не остане уморна од понављања себе у свему. Чинило се да његова давна мисао:
“Дајте ми простор да станем и ја ћу померити свет” полако почиње да добија обрисе неког старог закона кога су прекриле многе цивилизације и даљине. И у том стању присутног одсуства у његов свет је закорачила особа у усијаном оклопу које је крило хладно срце и растурене мисли.
“Не дирај ми у кругове” – рекао је, загледан у круг који је изгубио нит са свемиром, са хармонијом која је спајала душу са вечним миром и кретањем.
Легионар је подигао мач и сенка тангенте на круг је затворила простор Архимеда, грубо савијајући га у спиралу. У магновању нарушеног склада Архимедова душа је тихо јецала за изгубљеним круговима. Ноћ је понела са собом тренутке који су остали заробљени у пределима буђења када све ствари имају две слике. Једну коју види дан и другу која је виђена од дана.
...
Каменорезац
Стајао је над плочом у којој је било укласенo: Eadem mutato resurgo. Знао је из искуства да су научници свет за себе и да су њихове посмртне жеље веома чудне.
Могао је да тражи да му урежем троугао или квадрат, чак и да је круг у питању некако бих изашао на крај. Шта да радим са спиралом када се она креће по путањи која се стално за мало помера у простору? - размишљао је.
Изашао је у двориште и сео испод старог храста. Хладовина га је прекрила и августовски дан се на тренутак учинио свежијим него што јесте. Узео је парче папира и покушао је неколико пута да нацрта спиралу из књиге коју му је донео Патрик.
...
Одредио је тачку која ће бити почетак спирале и полако је кренуо да прави прави лук око ње. Крива се савијала вођена вештом руком старог мајстора. Његове мисли су ишле брже од покрета руке, који је правио траг, улазећи у простор где се јутро поздрављало са сновима. И сваки пут када би кренуо да прошири лук ка даљини у његову свест је улазио немир давних времена и заробљених хармонија. Шумови изгубљених кругова су настајали у ритму кишних капи које су преводиле уморне душе у спокој по себи за сва времена што следе. Тихи јецај је нестајао и дуга ноћ отетог смисла је била прекривена симетричним круговима.
...
Сахрана је била безбојна и превише иста као друге. Једино што је разликовало беше порука на споменику и чудан облик који се смејао свима онима који нису желели да буду исмејани.
Не разумем, зашто нисте нацртали спиралу као што вам је речено? – рекао је Патрик каменорезцу.
Господине Патрик, ја сам дао све од себе. Изгледа да ме је умор стигао. Не могу да објасним. Ја сам цртао криву а она је цртала себе и тако сваки пут када бих желео да је савијем. Ја могу да направим нови спеменик, али...- одговорио је каменорезац. Партик је одмахнуо руком и отишао.
...
Синиша је био опет на Интернету. Писао је научни рад који се бавио проблемима софтверске ентропије. Видео је да он има неке везе са логаритамском спиралом. На интернету је пронашао да је познати Швајцарски математичар Јакоб Бернули (1654-1705) био импресиониран са њом. Писало је да је његова приврженост тој кривој била толика да је желео да она буде угравирана на његовом надгробном споменику са поруком: Еадем мутато ресурго, што би у слободном смислу значило: Ја ћу се појавити, иста мада промењена.
Нажалост уместо логаритамске спрале на плочи је уклесана Архимедова спирала. Та грешка коју је неки каменорезац са почетка осамнестог века направио се чешће спомиње него Бернулијеви радови, размишљо је.
Да ли је логаритамска спирала остала иста мада промењена преко Архмедове спирале? Да ли је пресликавање линеарно у геометријско еквивалентно са пресликавањем линеарно у линеарно?
Није имао одговор. Није преостало ништа друго него да седне и да напише причу како би отворио хоризонте свога позитивистичког размишљања:
...
Наизлед уморно вече спуштало се по обрисима одлазећег сунца, негде далеко у сновима, првих година осамнестог века...
